Странице

среда, 01. фебруар 2012.

Trag na koži

Kada sam video fotografiju ledja nekog, očigledno mladog, čoveka kome je ruka majstora tetovaže utisnula u kožu likove Adolfa Hitlera i Rudolfa Hessa, ostao sam zatečen. Zašto bi, i u ime čega, bilo ko danas oslikao po svom telu likove ljudi koji su u istoriji ostali zabeleženi kao neuporedivi zločinci čiji se krvavi trag oseća do današnjih dana? U čemu leži tajna magnetizma nemačkih nacističkih vodja od pre sedamdesetak godina za kojima su ostale desetine miliona grobova i najmračnije stranice istorije čovečanstva? U vreme nacističke Nemačke živeli su i neki drugi ljudi koji su čovečanstvo zadužili i drugim inovacijama osim svešću da se za samo par godina milioni ljudskih bića mogu hladnokrvno potrovati otrovom za glodare i spaliti u namenskim krematorijumima i ni jednoga od njih nema u ponudi salona za tetoviranje u Novom Sadu, nema ni Tesle ni Ajnštajna ni Čaplina ni Pikasa. Ima lobanje. Zašto je zlo tako fotogenično? Odgovor je, na žalost, banalan. Zlo čini vidljivim nevidljive ljude. Početkom devedesetih, na ulicama su svakodnevno mogli da se vide mladi ljudi koji su na svaku kapu koju su stavljali na glavu, kačili i kokardu. Ozloglašeni višedecenijskom produkcijom "partizanskih" filmova, Četnici su postali antiheroji u socijalističkom društvu, a imidž "koljača" i vojnika sa kojima "nema šale" (naročito zgodno prikazan u kultnom filmu Bitka na Neretvi), vešto je korišćen od strane Šešelja i Draškovića da se privuku sledbenici prvenstveno željni da osete moć grupe, dok je Velika Srbija bila više politički izgovor nego neki koherentan i strateški politički cilj. Jer, lakše je razumeti monarhiju (... Tata i mama, pa isto to, samo u državi ...), nego parlamentarnu demokratiju sa proporcionalnim izbornim sistemom po Dontu. Lakše je razumeti Veliku Srbiju (... Jedan narod, Srbi, glavni grad, Beograd, gde su Srbi, tu je Srbija, granice su tamo gde su srpska groblja ...), nego se zamajavati sa "složenom državom", "dvodomim Paramentom", "srednjim nivoom vlasti", "prekograničnom saradnjom", i slično. U pitanju je, dakle, masa, njena moć i njena uniforma (u ovom slučaju kokarda, vojna oznaka Kraljeve vojske u Otadžbini), a ne neki preterano razvijeni politički program. Nacisti su u Nemačkoj to tridesetih godina prošlog veka dobro razumeli. Ne samo da su nosili prave partijske uniforme, nego su te uniforme kreirane sa mnogo pažnje (recimo, SS crne uniforme kreirala je kuća Hugo Boss i do kraja rata ih držala kao jednu od referenci u svojim katalozima). Zar se zaista može misliti da su svih preko 700.000 nacista prisutnih na Reichsparteitag skupu u Nirnbergu 1934. godine bili stručnjaci za rasne teorije i nemačku istoriju, ili su voleli da se druže, marširaju, piju pivo i ponekad pretuku nekog Jevreja, ili socijaldemokratu, ili komunistu ili već nekoga, i opljačkaju ga? I svi ih se boje, i ne može im niko ništa jer "sve to rade zbog Nemačke". A i uvežbaniji su za ulične tuče od "niže rase". Šta zna o nacizmu donor kože za H2 portret? Zna li da je Hitler naredio da se Hess (posle leta u Škotsku 10.05.1941.) ubije na licu mesta ako se ikada vrati u Nemačku? Zna li da su Hitlerovi lekari po logorima smrti takvima kao on, mladić iz Srbije, derali koži sa tetovažama i štavili je za ukrase po zidovima svojih ordinacija? Zna li da, da je Hitler dobio rat, ni njega ni ove zemlje ne bi bilo jer su sloveni, kao niža rasa, bili predvidjeni za istrebljenje u nekom narednom koraku? Naravno da ne zna, niti ga interesuje. Jedino što mu je važno je vidljivost, vidljivost koju bez te skaradne tetovaže ne bi imao. Zlo je, samo po sebi, vulgarno i nametljivo, dobro to nije. Pored dobra, čovek može da "gleda svoja posla", može da ne ode na Pikasovu izložbu, može da ne pogleda Čaplinov film, može da ne čita Stefana Cvajga. Može da se bavi nečim drugim. Zlo se ne može ignorisati. Zlo je na ulicama, preti, ponižava, zastrašuje, napada, otima, pljačka, sakati, ubija, a sve, u ime "Patriotizma", "Odbrane Ugrožene Nacije", "Vere Otaca", "Zaštite Napaćene Braće" i slično i uvek isto. Pored zla, Čovek ne može da se bavi ničim drugim osim borbom protiv zla. Za kraj, pitanje: Ko je u evrima platio da se napadne u Novom Sadu kolona gostiju iz Hrvatske pre nekoliko dana? Domaća stranka ili strana država? Ili oni što posluju bez fiskalnih kasa?

среда, 25. јануар 2012.

Artemidi u čast


Odavno je rečeno da u svakoj gromadi mermera već najlepša statua postoji, i da je posao skulptora tek da suvišne komade ukloni. No, samo oni Božijim darom talenta obasjani umeju tu čudesnu i, nesviklom oku sitnu, razliku između delića da prepoznaju, i da dletom uklone ostavljajući za sobom Davide i Mojsije, Piete i Venere, u slavu ljudsku i u slavu Njegovu. A običnima, kao i uvek, ostaje da se čude i dive, i da za sobom nikada takvo šta ne ostave, nego da bez gipkosti odžive svoje zemaljsko vreme nošeni silama koje nisu razumeli i zabludama koje do poslednje svetlosti nisu uvideli.
U prirodi se život zaista bolje vidi, valjda i zato što tu ne postoje ljudski izumi zavisti i pohlepe.  Život u šumi po svome krugu sa smrću teče mirno kao reka ravničarska, i od prvog udaha do otkucaja srca poslednjeg zna se i ko je opasnost i ko nije i koga se treba kloniti i na koga se ne mora obazirati. I to znaju i fazan i kuna i zec i lisica i jarebica i jastreb i vepar. Znaju to i jeleni.
A u jelene se, valjda, plemićke duše nasele kada telo svoje ljudsko prahu predaju, i zato su jeleni mudri, i odmereni, i među njima postoji red i znanje. Zato se ljudi od jelena i uče onome što su i sami njihovi preci znali a što se površnošću i zaboravom nemarnih hoće da zaboravi. A zaboravljeno ne sme biti jer zaboravom ljudsko gubi smisao i sroza se na jeftino i prolazno, na ponižavajuću bestidnost proždrljivosti bez gospodstva i ponosa, na prazno što se ničim ispuniti ne može.
Košute se zimi okupljaju u krda i tako vode svoju telad sa hrane na sigurnost, od soli do vode, a slede ih i jedre  i još uvek zbunjeni špizeri okićeni svojim prvim rogovima kojima se po nekad između sebe poroškaju, ali još dečije i nestašno. Napred ide košuta predvodnica, a na kraju ostarele košute koje više telad ne vode, koje su sporije i koje, kada grabljivci stignu, prve stradaju. A tako je i surovo i u redu, život treba da traje, novi život, život onaj napred, svež i jak. 
Jeleni drugačije žive, i predvodnika drugačije stiču. Nikada se najveći ne guraju napred, no izguraju nekog manjeg i neuglednijeg da on krdo vodi. Desi se ponekad da to i špizerčić bude, a ako se košuta nekim čudom ili greškom umeša među njih, onda ona. Jelenima se ne može laskati, i slatkim rečima ih zavesti da iz šume prvi izađu i da se pokažu, oni pred sobom druge, slabije i neiskusnije, poteraju da okuse opasnosti i nevolje a da oni, jaki i mudri, promisle i odluče. I da ne pogreše, jer greška samo slabima priliči.
Ali, kada dođu topli dani i kada šuma počne da odzvanja od skidanja somota o koru hrastovu, kada se iz krvavih krpa sada nepotrebne kože promole vrhovi oštrih parožaka, sve počinje da se menja. Razilaze se krda, a svaki jelen svoj proplanak traži, mesto gde će te godine rikati i gde će košute dolaziti i gde će on biti Car i gospodar. Gde ni jednog drugog jelena primiti neće da mu u blizini bude. Tada je jelen opasan, i hoće i da napadne i to najčešće baš ako ga je čovek rukama na mleku odhranio, jer tada su svi protivnici, jer košute se ni sa kim ne dele. A i one same uz pobednike idu, i poraženih se slabo sećaju. Sva šuma tih dana na mošus miriše i jaka je strast i dozivanje, i nije to ljubav.
Na kraju, sa zida, ćuti strašno rogovlje. Ko nauči da mu glas čuje bude srećniji jer se nauči miru sa prolaznosti. Onda tek može početi da zaista uživa u jutarnjoj kafi i mirisu svežeg peciva, u dečijem smehu i ženi koju voli.

понедељак, 23. јануар 2012.

Hvala Ti, oštri kritičaru, što si mi pomogao da sednem i zapišem ovih nekoliko rečenica koje mi stoje negde na duši već odavno, a nisam imao neposrednog povoda da ih i naglas kažem, sve verujući da bi to moglo biti nezanimljivo, pretenciozno ili, na neki način već, svedočanstvo lošeg ukusa ili samoljublja. No, pošto si me pozvao da se "ispovedim", verujući valjda da će mi to dobra činiti a i otkloniti nedoumice o kojima pišeš, evo, upravo ću sada tako i da postupim.

Govoriš mi o tome da je u redu da se ne predstaviš. Kažeš:

" ... Formalna anonimnost je tu s' razlogom... Ja nisam javna licnost i ne treba mi ta vrsta promocije, a samim tim nisam ni zasticen kao sto vi jeste.. Lako je vama politicarima, svako ima svoj imidz koji neguje u javnosti i svoje pravo lice koje krije... "

Prvo, da se jednu stvar razumemo: Ja sam čovek koji se već dvadeset i dve godine bavi politikom, javno, pod svojim pravim imenom i prezimenom, stojeći iza svojih ideja i reči svime što umem i imam. Dakle, možeš me slobodno nazvati i političarem, ma koliko je ta reč u zadnje vreme dobila pogrdni prizvuk. Medjutim, opštost tipa "svi ste vi političari isti" je nešto na šta ne mogu i neću da pristanem. Ja nisam "jedan od političara koji su svi isti", nego sam Nenad Čanak, čovek sa svojim uverenjima i zalaganjima, svojim slabostima i manama, sa stvarima koje sam ili nisam uradio u životu, te ne želim i ne pristajem da budem stavljan u nekakva "opšta" mesta "korumpiranih političara koji gledaju samo svoje dupe" i ništa drugo ne rade osim što "zamajavaju nesrećni narod". Dakle, pristajem na apsolutno svaku kritiku meni i ni na jednu upućenu nevaljalom opštem političaru. Pristajem na sve iza čega stoji argument i ni na šta što je posledica propagandnih poluistina i direktnih podmetanja kao i proizvoljnih tumačenja mojih, inače veoma preciznih, životnih i političkih stavova.

Zaštićenost, koju spominješ, nemam, barem ne na način kako bi to bilo normalno u demokratskom društvu. Jedina zaštita koju mislim da treba da imam je zaštita za izgovorenu reč i stav o društvenim pitanjima. Druga zaštita mi i ne treba jer se ne bavim ničim drugim za šta treba imunitet pred zakonom (za razliku od, seti se, Šešeljevih batinaša koji su poslaničke knjižice koristili kao zaštitu pri pravljenju privatnih zatvora u kojima su prebijali ljude uterujući dugove. Da li Ti ime Čeko Dačević pali lampicu?).

Prvi primer: Kada sam Ilić mr Velimira u Narodnoj Skupštini prozvao za štetočinstvo, javno je izjavio da sam  Skupštinu došao "vidno našmrčen" tj. pod uticajem narkotika. Odmah sam otišao u bolnicu gde su mi uradjeni testovi na narkotike, psihoaktivne supstance i pesticide, svi su bili negativni, a tužbu protiv Ilića smo podneli isti dan. Do dana današnjeg, nije održano ni jedno ročište. To je bilo pre četiri godine.

Drugi primer: Kada je Šešeljeva desna ruka, radikalka Maja Gojković, po zlu poznata zbog ratnog huškanja devedesetih i drugim "patriotskim" aktivnostima postala gradonačelnik Novog Sada 2004. godine, prvu sledeću februarsku nagradu grada Novog Sada je dobio penzionisani novinar lista Dnevnik, Rodoljub Malenčić, koga sam iz publicističkog opusa zapamtio samo po napadima na Ligu Socijademokrata Vojvodine i mene lično 1990. godine, u vreme kada je taj isti novosadski list Dnevnik posprdno nazivan "Politikin Zabavnik" jer je objavljivao takav tip poslušničkih gadosti koje čak ni dnevni list Politika (u to vreme najoštrija medijska sablja u Miloševićevim rukama) nije hteo da objavi. Dakle, kada sam, pozvan da prokomentarišem taj dogadjaj, rekao da je to sramota za Novi Sad da 2005. februarsku nagradu grada dobija Miloševićev ratni huškač, munjevito sam tužen i munjevito osudjen da dotičnom isplatim zamašnu sumu novca na ime duševnog bola. Kada sam posle nekog vremena, gostujući u jednoj TV emisiji spomenuo taj primer kao primer obračuna onih za koje sam mislio da su "poražene snage" sa nama koji smo ih uplašili 2000. godine, usledila je ponovna tužba i ponovna presuda i ponovo suma koju sam morao da isplatim toj osobi, ponovo zbog duševnog bola. Ne bi me začudilo da me i ovaj tekst opet košta neke tužbe.

S druge strane, nikada kada sam bio vredjan i kada se lagalo o meni, nije bilo tako brze i efikasne reakcije. Pre dve godine sam čak jedan sudski spor i dobio, protiv lista Kurir, presudjeno je da mi isplate neki novac (koji sam već i obećao jednoj humanitarnoj organizaciji, kao što je red), i ništa. Presuda nije izvršena, a list i dalje izlazi. Meni je istoga dana kada mi je bilo presudjeno stavljana sudska zabrana na platu i ostajala do namirivanja kompletnog iznosa.

Ko je onda u ovoj zemlji zaštićen, oštri moj kritičaru?

" ... Prica je napisana, uloge su podeljene, samo malo promenite svoj imidz od slucaja do slucaja (po potrebi mozes biti i surovi kriticar ostrog jezika, i simpaticni muzicar vedrog duha - uvek spreman da nesto odsvira.. sve po potrebi).. "


 Po kojoj potrebi? Za muziku sam se školovao, godinama i živeo od nje. Diplomirao ekonomiju, radio sa računarskim mrežama, bavio se marketingom. Bio i padobranac i motoraš. Jedino me politika nikada u životu nije interesovala, do devedesetih. Tada već nisam mogao da izdržim a da se ne pobunim protiv Miloševićevih kabadahija koji su preko noći počeli da „dele pravdu“ i uništavaju sve ono što je bio i vrednosni okvir i ljudski identitet i mene i moje okoline. Organizovali smo antiratne proteste bez ikakve podrške od bilo koga, lično sam bio desetinama puta hapšen, prebijali su me na ulici, pretili mojoj okolini, ostao bez posla, nasilno mobilisan za vreme Vukovara i sve za platu koju Ti sada tako olako uzimaš u usta: Da mogu da se ujutro pogledam u ogledalo. Pogledati sebe u oči veliki je ispit, i znam mnoge koji su na njemu proteklih decenija pali. Ja nisam.

Znaš li zašto onda danas sviram vesele pesmice po zabavnim emisijama? Pre dvadesetak godina, postojao je niz političkih emisija, suočavanja, debata. Recimo, 01.11.1990. sam imao jedan takav duel na TV Studiju B u kome mi je protivnik bio Vojislav Šešelj. Bio je brz i opasan. Prepun debatnih trikova i ubojitih dedukcija. Imao je sposobnost da u istoj rečenici demonstrira i akademsko promišljanje i uličarsku drskost. Uspeo sam da mu se suprotstavim i to mi je dalo kredibilitet daljih nastupa i političku poznatost. Ljudi su me posle toga nedeljama pozdravljali na ulici, ili u me napadali, ali politički stav je bio cenjen, i brojao se.

Koliko znaš emisija na bilo kojoj od desetina televizija koje nas danas zasipaju šarenilom u kojima bi to moglo da se ponovi? Već dugi niz godina, kada god me zovu u neku emisiju, skoro redovno kažu „... ali, mi ne bi ništa političko. Treba to da bude jedna ljudska, obična priča, šta volite, čime se bavite, o kuvanju, muzici, ...“ Samo ne o politici. Politika je štetna, ona loše utiče na rejting emisije, političke emisije nemaju nikakav šer, narod se polarizuje, treba tražiti teme koje prolaze. A šta prolazi? Naravno da je prijatniji prizor golonoga voditeljka nego goloruki narod. Naravno da je manje opasno za gledanost golim grudima na sagovornika nego na isukane bajonete.

Šta bih trebalo da uradim? Da kažem da neću da učestvujem u emisiji koja nije isključivo politička? Onda bih sedeo kod kuće, mrzovoljno pljuckao na nepravdu sveta u kome živim i možda se jednom godišnje pojavljivao kod Olje Bećković u Utisku Nedelje. To može sebi da priušti spavač kao što je Koštunica, ali on za sobom ima Rusku administraciju i Tamjanski kartel. Ja nemam nikoga.

Znaš li koliko ljudi je gledalo kako sviram  emisiji kod Ivana Ivanovića? Skoro tri miliona. Kada sam gostovao kod Jelene Bačić Alimpić? Otprilike isto toliko. Kada predstavim tamburaše sa kojima sviram (pazi, sviram, a ne naručujem pesme), i oslovim ih sa „predstavnici Romske nacionalne zajednice“, publika se smeje, ali i tapše i prihvati i to da sam najponosniji što medju tim ljudima nema ni jednog skinheda ili neonaciste. Radim li time nešto društveno korisno za „integraciju Romske nacionalne zajednice“? Grassroot? Ili kada javno čitam Crven Ban Vuka Karadžića „ ... svadile se pica i guzica, guza pici tijo govorila ... tebe jebu, mene s mudi tuku ...“ i kada milioni ljudi čuju da je TO Vukov srpski jezik a ne „Nož, žica, Srebrenica“, i tapšu i na to ... Ako na samo jedan posto ljudi koji su to gledali ostane traga takvog razmišljanja, to je trideset hiljada ljudi. Koji će možda razmisliti.

Jer, kako se drugačije suprotstaviti melodiji koja odzvanja kafanama u Republici Srpskoj „ ... Nov Pazare, novi Vukovare, a Sjenice, nova Srebrenice ...“? Melodiji koja je danas pesma, sutra program, prekosutra zločin? A dan posle toga, naše dece nema jer su se kud koje razbežala, sva ona što nisu izginula.

Stavio si u post i ovaj citat skinut sa neta:

"Canku zameraju i što je njegov kum Nenad Opacic, covek sa kojim je saradjivao prilikom organizovanja višemesecnih antirežimskih demonstracija u Novom Sadu 1999. godine, osudjen kao glavni organizator prodaje droge u Novom Sadu, povezan sa Zemunskim klanom."

Ne zameram Ti, sličnu stvar si mogao da nadješ i na Wikipediji i na drugim mestima na netu. Ali, vidi kako tu zaista stoje stvari: Moj kum se zove Miodrag Kostić i njega sam upoznao davnih godina kao najbližeg saradnika Zorana Djindjića i Direktora Demokratske Stranke. Nenad Opačić je čovek koga je Miodrag poznavao od ranije (obzirom da su bili oženjeni dvema sestrama) i koji je odradio sa svojim ljudima obezbedjivanje Zorana Djidjića kada se on posle bombardovanja 1999. vratio u Srbiju iz Crne Gore. Pošto smo u to vreme organizovali svakodnevne proteste u Novom Sadu i imali stalne pretnje oko incidenata koje bi režim mogao da napravi i time obeshrabri gradjane da dolaze na naše skupove, trebala nam je pomoć u sprečavanju incidenata. Samo je Opačić pristao da nam da obezbedjenje skupova (dakle, ne mene ili nekoga od nas, nego skupova, dakle gradjana) i time spreči moguće izgrede. On i ja nikada nismo bili ni u kakvim drugim ni poslovnim ni porodičnim odnosima. Kada su mi kao predsedniku Skupštie Vojvodine došli tadašnji rukovodioci MUPa da mi kažu da imaju saznanja o trgovini narkoticima, insistirao sam da se postupi striktno po zakonu i to u najkraćem mogućem periodu i imao sam samo jedno pitanje, a to je, zašto su uopšte došli kod mene umesto da rade svoj posao.

Dakle:

Meni se (prema navodima citata) zamera, što je čovek u Novom Sadu koga poznajem, a za koga se saznalo da je blizak Zemunskom klanu i trguje narkoticima, uhapšen čim se to saznalo?

A, šta bi sa pitanjem: Zašto se nikome u Beogradu (recimo, Čedi Jovanoviću, i još po nekome) ne zamera što su poznavali ljude iz Zemunskog klana i JSO, od Spasojevića i Legije pa nadalje, koji nisu bili uhapšeni sve dok nisu ubili Premijera, iako nisu bili bliski Zemunskom klanu, nego su BILI Zemunski klan?!?

Ili mi se zamera što nisam hteo da lažem da ne znam ko je Nenad Opačić i da nipodaštavam ono što je učinio za bezbednost opozicionih protesta tog vremena, za razliku od onih koji su na brzinu oprali ruke od svega, srušili zgradu u Šilerovoj i nastavili političke karijere čistunaca kojima niko ništa ne sme da zameri.

Što se Wikipedije tiče, u par navrata sam ispravljao unetu neistinu o navodnom kumstvu, na kraju sam digao ruke. Nekome treba ta netačnost pa je stalno dopisuje.

Kažeš mi i da nešto ne razumem. Evo, citiraću Te:

„ ... Ti i ne sanjas koliko puta sam pokusao da ukazem odgovarajucim organima ili pojedincima iz struktura vlasti na krsenja zakona kojih sam bio svedok (uglavnom u radu drzavnih sluzbi).. Znas koliko njih se potrudilo da to razresi/spreci/obelodani/istrazi?? Nijedan! Obican gradjanin nema kome da se pozali licno, osim ako nije s' nekim blizak. Zvanicnim putem kroz institucije sistema ide sporo ili nikako, kao da nikog ne interesuje korupcija, drzavni kriminal i sl. Valjda su svi isti, pa solidarno stite jedni druge da ne bi jednog dana i oni dosli na red??? ... „

Kucaš na otvorena vrata. Svaka Ti je na mestu, ali postoji jedna logička greška na koju moram da Ti ukažem. Ta greška se sastoji u tome što Ti mene posmatraš kao nekoga iz vlasti ko po definiciji mora da brani vlast, njene postupke i funkcionisanje. To, jednostavno nije tako.
Mi smo Vladu Mirka Cvetkovića podržali zbog tri stvari: Okončanje saradnje sa Haškim tribunalom, Beli Šengen tj. vizna liberalizacija i usvajanje zakona po evropskoj agendi. Borba protiv korupcije, borba protiv kriminala, borba za zapošljavanje se podrazumevaju. I, šta se dogodilo? Sa Hagom je saradnja završena, to više niko skoro da i ne pominje. Vizna liberalizacija je obavljena, i to se više ne pominje. Skoro dve stotine zakona je usvojeno u skladu sa evropskim zakonima, i to je u redu. Ali, ostalo je više nego zakočilo. Evo, recimo, pre nekoliko meseci sam postavio jasno poslaničko pitanje: Kako u sekularnoj državi, policija kao državni organ može da ima krsnu slavu? Po zakonu, trebalo je da dobijem odgovor u roku od 15 dana, nisam ga dobio do sada. Kada sam pitao predsednicu Skupštine, rekla mi je da će Skupština ponoviti pitanje. I ništa. Odgovor nikada nisam dobio. Valjda da se Ivica ne naljuti što ga pitam stvari o kojima će morati nešto i konkretno da kaže. Isto je i kada pokušaš da pitaš nešto u zdravstvu ili bilo gde. Znam da se ponavljam, ali, bez velikog spremanja, teško da će se tu nešto dogoditi veliko. A to spremanje počinje lustracijom a ne Strankama Ruskih Službi, njihovim derivatima i moskovskim nacional socijalnim demagozima.
Nadam se, oštri moj kritičaru, da sam barem malo odgovorio na neka od pitanja koja si mi postavio.  Nadam se da ćeš mi davati još šansi da objasnim svoje postupke, važno mi je da znam da, ako imamo neko razmimoilaženje, ono leži u pravom razlogu a ne u nesporazumu ili poluistini.
Uostalom, tome bi Twiter trebalo da služi.