Odavno je rečeno da u svakoj gromadi mermera već najlepša statua postoji, i da je posao skulptora tek da suvišne komade ukloni. No, samo oni Božijim darom talenta obasjani umeju tu čudesnu i, nesviklom oku sitnu, razliku između delića da prepoznaju, i da dletom uklone ostavljajući za sobom Davide i Mojsije, Piete i Venere, u slavu ljudsku i u slavu Njegovu. A običnima, kao i uvek, ostaje da se čude i dive, i da za sobom nikada takvo šta ne ostave, nego da bez gipkosti odžive svoje zemaljsko vreme nošeni silama koje nisu razumeli i zabludama koje do poslednje svetlosti nisu uvideli.
U prirodi se život zaista bolje vidi, valjda i zato što tu ne postoje ljudski izumi zavisti i pohlepe. Život u šumi po svome krugu sa smrću teče mirno kao reka ravničarska, i od prvog udaha do otkucaja srca poslednjeg zna se i ko je opasnost i ko nije i koga se treba kloniti i na koga se ne mora obazirati. I to znaju i fazan i kuna i zec i lisica i jarebica i jastreb i vepar. Znaju to i jeleni.
A u jelene se, valjda, plemićke duše nasele kada telo svoje ljudsko prahu predaju, i zato su jeleni mudri, i odmereni, i među njima postoji red i znanje. Zato se ljudi od jelena i uče onome što su i sami njihovi preci znali a što se površnošću i zaboravom nemarnih hoće da zaboravi. A zaboravljeno ne sme biti jer zaboravom ljudsko gubi smisao i sroza se na jeftino i prolazno, na ponižavajuću bestidnost proždrljivosti bez gospodstva i ponosa, na prazno što se ničim ispuniti ne može.
Košute se zimi okupljaju u krda i tako vode svoju telad sa hrane na sigurnost, od soli do vode, a slede ih i jedre i još uvek zbunjeni špizeri okićeni svojim prvim rogovima kojima se po nekad između sebe poroškaju, ali još dečije i nestašno. Napred ide košuta predvodnica, a na kraju ostarele košute koje više telad ne vode, koje su sporije i koje, kada grabljivci stignu, prve stradaju. A tako je i surovo i u redu, život treba da traje, novi život, život onaj napred, svež i jak.
Jeleni drugačije žive, i predvodnika drugačije stiču. Nikada se najveći ne guraju napred, no izguraju nekog manjeg i neuglednijeg da on krdo vodi. Desi se ponekad da to i špizerčić bude, a ako se košuta nekim čudom ili greškom umeša među njih, onda ona. Jelenima se ne može laskati, i slatkim rečima ih zavesti da iz šume prvi izađu i da se pokažu, oni pred sobom druge, slabije i neiskusnije, poteraju da okuse opasnosti i nevolje a da oni, jaki i mudri, promisle i odluče. I da ne pogreše, jer greška samo slabima priliči.
Ali, kada dođu topli dani i kada šuma počne da odzvanja od skidanja somota o koru hrastovu, kada se iz krvavih krpa sada nepotrebne kože promole vrhovi oštrih parožaka, sve počinje da se menja. Razilaze se krda, a svaki jelen svoj proplanak traži, mesto gde će te godine rikati i gde će košute dolaziti i gde će on biti Car i gospodar. Gde ni jednog drugog jelena primiti neće da mu u blizini bude. Tada je jelen opasan, i hoće i da napadne i to najčešće baš ako ga je čovek rukama na mleku odhranio, jer tada su svi protivnici, jer košute se ni sa kim ne dele. A i one same uz pobednike idu, i poraženih se slabo sećaju. Sva šuma tih dana na mošus miriše i jaka je strast i dozivanje, i nije to ljubav.
Na kraju, sa zida, ćuti strašno rogovlje. Ko nauči da mu glas čuje bude srećniji jer se nauči miru sa prolaznosti. Onda tek može početi da zaista uživa u jutarnjoj kafi i mirisu svežeg peciva, u dečijem smehu i ženi koju voli.
